Аутор овогодишње поруке је британски глумац, писац, редитељ и саоснивач позоришта „Théâtre de Complicité“ Сајмон Мекбарни.

Писмо Сајмона Мекбарнија:
На мање од километар од Киренајске обале у сјеверној Либији налази се огромно камено склониште, 80 метара широко и 20 метара високо. На локалном дијалекту зове се Хаух Фтеах.

Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овђе је утврђено постојање непрекидног људског присуства прије најмање 100.000 година. Међу ископаним артефактима била је и фрула од кости, која датира негђе између 40.000 и 70.000 година прије нове ере. Када сам као ђечак чуо за то, упитао сам оца – „Имали су музику?“ Насмијао се. „Као и све друге људске заједнице.“ Он је био преисторичар рођен у Америци, први који је учествовао у ископавања у Хаух Фтеаху.

Велика ми је част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Свјетском дану позоришта.

Мој претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао је да се над свијетом опасно надвија пријетња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан, али некада далекосежан домет умјетности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“

Значење ријечи драма потиче од грчког „dran“ што значи „радити, чинити“… реч театар потиче из грчког, „Theatron“, што дословно значи „мјесто виђења“. Не само мјесто гдjе гледамо него гдjе видимо, схватамо, разумијемо. Прије 2.400 година Поликлет Млађи пројектовао је велико позориште у Епидаурусу. Са аудиторијумом који прима 14.000 гледалаца, запањујућа је чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у цијелом аудиторијуму са 14.000 места. Као што је било уобичајено у грчким позориштима, иза глумаца се видио и пејзаж. Тако се, истовремено, спајало не само више простора, простор заједнице, позоришта и природног свијета, него су се спајала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.

Једно од најупечатљивијих открића реконструкције Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са свјетлом. И позорница и аудиторијум једнако су освјетљени. Извођачи и публика могу да виде једни друге. Увијек. Гдjе год погледаш, видиш људе. А једна од посљедица је и то што нас ово подсјећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него јавна разматрања.

Живимо у временима када је тешко јасно видjети. Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји. Од истине. И једно од другог. Да смо одвојени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.

Али једнако као што живимо у временима подjела и фрагментације, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историји, људи су у покрету; често бјежећи; ходајући, пливајући по потреби, мигрирајући; по цијелом свиету. А то је тек почетак. Одговор је, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолује. Живимо у свјетском поретку који је тирански, гдjе је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада. Дио те тираније је и у контроли не само простора него и времена. Вријеме у којем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми сљедећа… ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаја.

Много је оних који кажу да позориште неће или не може то да промијени. Али позориште неће отићи. Зато што је позориште мјесто, рекао бих, уточиште, гдjе се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувијек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.

Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увијек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике. Не само овђе него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да вјерује. Без вјеровања публике, представа не би била цјеловита. Смијемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без ријечи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свијести, такође је без граница. Она је нешто што дијелимо са другима.

И не могу да нас спријече… сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По ријечима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта је осјећај ритуалног повратка“, а управо због тога је оно одувијек умјетничка форма бездомника, што ми заправо јесмо због тог растакања нашег свијета. Гдjе год има извођача и публике, играће се приче које се не могу испричати нигдjе другдjе, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у које су се склонили мигранти и избјеглице у сјеверној Либији и широм свијета. Увијек ћемо бити повезани, као заједница, у овом поновном одигравању.
А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам је то заједничко са ширим крајоликом.
Да смо увијек дио природе и не можемо од ње побјећи, као што не можемо побјећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видjели бисмо како се наизглед интимна питања постављају свима нама. А да држимо у рукама киренајску фрулу стару 40.000 година, разумјели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвојне – ланац људске заједнице никад не могу раскинути тирани и демагози.